Ово су веома дирљиви дани међу нама који то познајемо и практикујемо Ненасилна комуникација. Маршал Б. Росенберг, креатор ненасилне комуникације, прошлост је прошла 7 Фебруар 2015 у доби од 80 године (прославили смо му рођендан пре неколико месеци у овом уносу), а ми који смо га познавали и ми који смо уопште научили његов модел радимо нешто чему нас је он научио: прославимо догађаје који су задовољили наше потребе и дозволимо себи да тугујемо због догађаја који су наше потребе оставили неиспуњеним.

Имао сам задовољство да тренирам са њим током девет дана Међународног интензивног тренинга (Међународни интензивни тренинг, ИИТ) из Швајцарске у јулу и августу 2008. Фотографија коју имам са Маршалом и његовом супругом Валентином је из те формације., са додатном симболиком присуства два непрепознатљива дечака и девојчице у позадини, то је повезано са охрабрењем које ми је Маршал дао у раду са децом, и адолесценти (прочитајте више детаља у оригиналном посту).

Током ових дана, у којој сам прочитао различите поруке и комеморације које су се одржавале у заједници ненасилне комуникације, Такође сам искористио прилику да поново прочитам белешке о ономе што сам доживео тих дана са њим (а у друштву осталих тренера и осталих учесника). А касније ће доћи време да се поново прочитају сва његова дела, као начин да освеже и почасте свој рад.

Маршал Розенберг је радио на стварању хуманијег света, откривање аспеката живота и раста чак и у најнеразумљивијим чиновима. Његова основна реченица је “Насиље је трагичан израз незадовољених потреба”, и њен метод, ненасилна комуникација, пут да буде у стању да слуша и преформулише изразе док се не пронађу решења у којима све стране побеђују.

Сматрам да је Маршалов нагласак на друштвеним променама посебно обогаћујући., није желео да Ненасилна комуникација служи тако да људи остану мирни са својим животима. Рад почиње унутар сваке особе, али не можете остати тамо, неопходно је да допре до различитих структура (економских, друштвеним, политике, образовни…) и трансформише их тако што их хуманизује. Како нам је и сам рекао у Швајцарској: “Наша акција личи на акцију некога ко види бебу како пада са водопада и спасава је, и угледа другог и спасе га, и угледа другог и спасе га… У неком тренутку ће тој особи бити згодно да се запита ко баца бебе и да се попне на водопад да то избегне”.

Осим свог писаног рада (више десетина књига, међу њима Ненасилна комуникација. језик живота) и видео-снимке и снимке његових радионица и његових песама, Маршал поставља Центар за ненасилну комуникацију (Центар за ненасилна комуникација), са вишедеценијском историјом рада, а то ради и без њега последњих неколико година. Такође оставља стотине сертификованих тренера тако да се његов модел и даље преноси са верношћу и десетине хиљада практичара који покушавају да расветле наше свакодневне сукобе.. То је нешто за славље.

Истовремено, његова смрт оставља празнину. Мала утеха је сазнање да је преминуо у сопственој кући у пратњи супруге Валентине и њихове деце.. Знамо да га више нећемо видети да представља нове конфликтне ситуације, да нећемо чути нове песме, да неће писати нове књиге. А пре тога остаје само да са саосећањем прихватимо бол и тугу који се појављују.

Само интеграцијом комплетног искуства можемо у потпуности напредовати, интегришући оно што је примљено од Маршала и гледајући, тренутак у тренутак, како га ажурирати на обогаћујући начин за све.

У слављу и жалости,

Хавијер